Sinoć sam ga sanjala… Opet…
Oznake
Arhive
Budim se jutros, a ležim na leđima. Disanje mi pravilno, koliko to može biti kroz ovo malo otpušenog nosa. Ustajem, odlazim u kupatilo da sperem snove sa sebe, izvrćem se naopačke ne bih li oribala jutarnju nervozu, ali mućak! Nisam nervozna. Osećam ničim izazvani mir. Čak me ni kiša ne nervira, a ni to što mi je krevet i dalje nenamešten. A i s ovom nesrećnom prehladom sam se zdušila. Neka je, neka sedi tu gde jeste. Možda nema gde drugde da ode, jadnica.
Perem zube, i nekim čudom osećam da mi četkica smrdi na nikotin. Apsolutno nemoguće, s obzirom na to da je stara samo nedelju dana, a da sam ja nepušač više od osam meseci. Ipak…
„Dobro, ko pere zube mojom četkicom od vas dvoje?!“
Keva podiže glavu, gleda me preko naočara, sa gotovo vidljivim upitnikom iznad glave. Spušta glavu i nastavlja da čita štampu.
„Pa, mama, četkica mi smrdi na nikotin! Ja ne pušim, i to SIGURNO znači da neko pere zube mojom četkicom!“
„Dete… Mani me…“
„C!!!“
Zvono na vratima.
„Dobro jutro, komšika!“
„Dobro jutro, komšija, čemu ovako rana poseta?! Ljudi spavaju!“
„Znam, zato ja i dođoh kod vas! Vi ste svi ranoranioci!“
Uf…
„Dobro, jesmo… Koja je muka?“
„Ma, treba mi ključ od podruma“.
„Bože, komšija, otkud ja znam gde je ključ?! Trebalo je da sinoć kažeš ćaletu da ti treba za danas, pa da ti on ostavi! Gde sad da ti nađem ključ?“
Dolazi keva.
„Ćao, komšija! Evo, S. ti je ostavio ključ, reče da ste se dogovorili. Neka ostane kod tebe, mi ionako već godinama ništa ne čuvamo u podrumu!“
„Hvala, komšika, doviđenja!“
Ztvaram vrata.
„A šta ako sam htela da spustim bicikl u podrum? Što me nisi pitala, pre nego što si rešila da Ovom daš ključ?“
„Da spustiš bicikl u podrum, koji, otkad je kupljen, stoji ovde u hodniku?“
„Da! Pa?“
Keva slegnu ramenima i ode.
„Idem u dragstor. Je l’ ti treba nešto?“
Sad će da mi napravi spisak od 34756328756 artikala. E, samo nek mi napravi!
„Ne, ne treba mi. Ići ćemo u TEMPO kad tata dođe s posla!“
„Super! Lepo ste vi to organizovali, a mene niko ništa ne pita! Možda imam neke planove za popodne, a?!“
„Pa, imaš li?“
„Pa nemam, ali sam MOGLA da imam!“
„Znači, idemo svi?“
„Pa idemo, ali ste mogli da me pitate imam li obaveze!“
„Dete… Ne beči se…“
Ni u dragstoru me niko nije iznervirao! Šta je danas s ovim ljudima?!
„Ćero, idem ja do tete. Obriši prašinu, ako te ne mrzi!“
„Ne mrzi me, hoću!“
„Ljubi te majka! I nemoj da se nerviraš!“
„&/$%&#/%!#“$$%#“$/&#&!“
E, sad može!
Dobro jutro i vama!
Zvao se F. Rodio se sa bradom, i očima koje su govorile različitim jezicima. Jedno latinskim, a drugo maternjim. U jednom uvetu je nosio zvuk treperenja topole na vetru, i umeo je da omiriše telesnu toplotu. Sekao je nokte parnim danima, znoj mu je mirisao na Citrus Bergamia, a brada na Prunus Erasus. Pred spavanje je uzimao zalogaj hleba, prstima prethodno umočenim u džem od kajsija, koje bi sisao i izvlacio slast iz njih, sve dok ne utone u san. Tako je uvek pamtio svoje snove. Umesto kućnih ljubimaca i cveca, uzgajao je vetar koji je mogao da pošalje kuda god poželi, za vreme kraće od onog izmedju treptaja muškog i ženskog oka. Umeo je da vodi ljubav na daljinu.
U preponama je nosio ženu koja se česljala samo četvrtkom. Ostalim danima je nosila ogrlicu od dveju crnih ispletenih kika, koje je, umesto gumicom, pričvršćivala pljuvačkom.
Ujutru mu je iz kuhinje donosila vrele kroasane, koje je tri puta solila da bi duže ostali topli. Odlazila je u kupatilo. Piškila je u kadi dok se tuširala, a mokraća joj je mirisala na Prunus Armeniaca.
Nikada se nisu sreli. ..
Tumaram po sobi… Nikako da pogledam u Nju. Znam, prosraće se nešto, sve će mi upropastiti. A ovog puta sam stvarno rešena…
Sačekaću još malo. Možda je danas nervozna jer smo slinave… A slušaj mene… Možda je DANAS nervozna… Nervozna je svakog dana… Mrzim je iz petnih žila, a ne mogu bez Nje. Ona je uvek bila pametnija, odlučnija, razboritija, nadrkanija… Ona uvek zna šta mi valja činiti. A ja joj bezgranično verujem. Iako me je gotovo uvek zajebala.
Kučka prokleta…
Moram… Nema mi druge…
„Ej…“
„Šta hoćeš?“
„Otvoriću blog, rešila sam!“
„Otvorićeš ŠTA?“
„Pa blog… Znaš ono… Filozofiraš, iznosiš svoje stavove, evociraš uspomene…“
„Čekaj, TI ćeš pisati blog?!“
„Da, ja ću pisati blog!“
„Dakle, da znam da se ne bih zakašljala od smeha, valjala bih se po podu! TI da imaš blog?! Pa, ti ne znaš da pišeš! Samo znaš da sereš i prosipaš pamet! Zar ti stvarno misliš da će neko hteti da čita tvoje žvrljotine?“
„Pa dobro, možda niko neće hteti, ali ja bih ipak da probam…“
„Šta da probaš, bre? Da zasereš ono što ja godinama gradim?! Obuzdaj to malo mo…“
„Ne, nego da probam da te satrem!!! Sere mi se od tebe i tvog „JA SVE ZNAM“ stava! Sere mi se i od sebe što sam te uopšte pokupila! I gde li sam te pokupila! Pakuj se, i teraj se u tri kurčeve pičke materine, i nemoj da ti je IKADA palo na pamet da me tražiš! IKADA!!!“
